Попис „Жртве рата 1941–1945“ спроведен је 1964. године као најобухватнији покушај да се документују жртве Другог светског рата на територији тадашње Југославије. Због недостатка тачне и комплетне документације о ратним губицима, држава је организовала поименични попис који је обухватао све држављане Југославије страдале од 6. априла 1941. до 15. маја 1945. године, осим припадника непријатељских и квислиншких формација.

Иницијатива и организација

Иницијатива за израду пописа потекла је крајем 1962. године од Државног секретаријата за иностране послове и Савезног секретаријата за финансије, са циљем стварања доказног материјала за будуће међународне преговоре о обештећењу жртвама рата. Савезно извршно веће је 10. јуна 1964. године донело одлуку о спровођењу пописа, а 17. јуна формирана је Савезна пописна комисија. Обрада и статистичка анализа података поверени су Савезном заводу за статистику, док су теренске активности спроводиле републичке и локалне комисије.

Методологија и обухват

Попис је спроведен комбиниваном методом: већи градови и насеља са већим миграцијама становништва пописивани су по кућама, док су у областима са мање страдалих коришћени већ постојећи подаци. Такође, вршена је идентификација и изолација насеља у којима није било страдалих ради уштеде средстава.

Обухваћена су следећа лица:

  1. интернирани, затварани, депортовани и одведени на принудни рад;
  2. погинули припадници југословенске војске, НОВ/ПОЈ и савезничких формација;
  3. цивилне жртве бомбардовања и терора окупатора и његових сарадника;
  4. преживели који су били интернирани или заробљени, а чије податке је било могуће прикупити.

За спровођење пописа ангажовано је више од 25.000 пописивача, док је око 5.000 лица радило на пратећим пословима, укључујући обраду, проверу и архивирање прикупљеног материјала.

Провера и поновно пописивање

Након првобитног прикупљања података, установљено је да је било пропуста у појединим деловима Југославије. Због тога је априла 1965. године извршено поновно пописивање у критичним областима како би се осигурала већа потпуност и прецизност података.

Резултати пописа

Први званични резултати објављени су 1966. године: укупно је обухваћено 1.107.172 лица, од чега је 597.323 смртно страдало, а 509.849 преживело. Савезна комисија проценила је да је попис обухватио око 56–59% од процењеног броја страдалих лица. Недостаци су укључивали, између осталог, жртве квислинга и непописане Роме и Јевреје за које није било доступних података.

Ревизија и дигитализација

У марту 1992. године Савезни завод за статистику започео је дигитализацију података са свим обухваћеним жртвама. Истовремено, у Музеју жртава геноцида започета је прикупљање нових података о непознатим и непописаним жртвама.

Ревизија и допуне су вршене у периоду од 1995. до 1998. године уз асистенцију стручњака Музеја, а касније самостално од 2003. до 2008. године. Током ревизије, број идентификованих страдалих повећан је за више од 10%, а база је делимично очишћена од дуплираних и вишеструко уписаних записа.

Публикација података

Резултати пописа објављени су у четири комплета по шеснаест књига. Прва књига представља фототипско издање интерне публикације Савезног завода за статистику из 1966. године, док су осталих 15 књига организоване по територијалном принципу, за републике, покрајине, општине и насеља. Ограничен број примерака био је доступан библиотекама и стручним институцијама, али су подаци и даље коришћени у ревизији и допунама базе.